Kada sam bila mala,mama me zvala ANDJELE,sad andjeo jeca,jer ulice su ga zavele,pa kao pacov iz šahta,skrivena od ljudi,bežim u sebe,kad vidimšta stvarnost NUDI.Ja sam taj plac iz grudi,osmeh u gradu spaljen,ja sam taj pramen duše,na vrelom asfaltu ranjen,tu na betonu hranjen,gde plocnici tužno grme,svaki put umrem,kumeljubav kad mi odglume.Devet života malo jeumrla sam više puta.Lice purpurno,i krhko,telo mrtvo IZNUTRA.Gledam ljubav u ledja,nisam CURA ZA PRIMER,pogled prazan u plafon,ja sam samoci cimer,Život je hladankad ostanemo bez voljenih,pitaš gde živim,vidiš,ja živim...
u ULICI SLOMLJENIH SRCA......
Нема коментара:
Постави коментар