Jednom... možda... kad me vetrovimojih neobuzdanih nemira podignu kao list papira na kom sam nekada davno ostavila tragove mojih srebrnih snova i drhtavim pokretima ruke napisala moju najveću želju, da te jednom bar ugledati želim, prošetati ću svoje neumorne korake ulicama tvoga grada... Jednom... nadam se... osvanuti će i to, toliko puta sanjano jutro budeći u meni nikada u istinu zaspalu želju da ugledam sjaj očiju tvojih, da pogledom svojim u njima dotaknem bistrinu izvora iz kog neprestano naviru slapovi mojih najnemirnijih osećaja... Jednom... verujem... i naše će zvezde vodilje dodirnuti putanje sudbina naših, otrgnuti od večnosti vremena, tek dan jedan samo za nas... Par sati da budu tvoji i moji, zagrljeni toplim bojama najfinijih osećaja što srca naša od stvarnosti kriju, sliku ovu za pamćenja večna u mislima našim skrivena nek' ostanu... Jednom... ja te želim tako zagrliti čvrsto, zagrliti strasno, a opet tako nežno, opet tako lako... Želim tvoje usne na usnama mojim, da otplešu skladni ples, poljupcima nežnim, poljupcima toplim...
Нема коментара:
Постави коментар